Доживотно учење - Life long Learning
http://www.e-pismen.rs/o-pedagogiji
"Морамо променити мишљење према коме је школовање ограничено само на млађе животно доба. Како би и могло бити у свету у којем пола ствари које човек научи с 20 година више није истинито у његовој 40-ој, а пола ствари које зна с 40 година није ни постојало кад је имао 20?"(Artur C. Clarke, The View from the Serendi)
Ако вам се учини да је овај текст сувише личан, онда знајте да ми је то и намера. Када сам дошла на идеју да га напишем, наметнула се помисао па зашто да свoје искуство не поделим са вама. Јер као у оном вицу о ћуприји на Дрини, ја сам већ одавно прихватила концепт доживотног учења. Иако сам већ пензионер, а нисам информатичар, покушавам да овладам новим алатима за електронско учење, да се упознам са новим методама, облицима рада, педагогијом. Када сам пре тридесет пет година завршавала факултет, нисам ни сањала да ћу сада имати свој блог, веб сајт, пробати направити курс на Мудл платформи, истражити вики, подкаст, концептуалне мапе, добити награде на конкурсу "Креативна школа"...Чет, пошта и крстарење по Интернету се подразумева. Електронско банкарство такође. Резервисање одмора, авионских карата преко интернета, такође. Колико сам само нових појмова употребила у ових неколико реченица (а треба да се научи и како их писати у духу нашег језика)? Да сам још увек у настави, покушала бих да је осавременим и бар мало се приближим "дигиталним урођеницима". Овако могу о томе да пишем на блогу или да личним примером покажем да никад није касно да се учи. Промене су евидентне у свим друштвеним сферама. Потребна су нова знања, вештине, специјализације, самообразовање, овладавањем новим технологијама, познавање страних језика, тимски рад, нове комукацијске вештине, флексибилност у прихватању промена...Односно потребнo је овладавање медијском и информатичком писменошћу да бисмо одговорили потребама времана у коме живимо али и због личне и пословне афирмације. Ако децу већ од основне школе научимо да треба да се учи и после завршавања формалног образовања, онда говоримо о доживотном учењу. Ово је нови поглед на образовање које треба да траје кроз цео живот. Ја сам се у њему пронашла.
Извлачимо неколико закључака из ове приче:
- Живимо у времену у коме се ИКТ све више користи у различитим облицима друштвеног живота: саобраћају, банкарству, производњи, услужним делатностима, образовању
- Мотиви примене савремене технологије су различити: лични, професионални...
- Методологија овладавања новим знањима и вештинама треба да буде прилагођена различитим старосним групама
- Треба да се изједначе сви видови образовања: формално, неформално, информално и да се створи такав систем образовања који би био доступан свима без обзира на године живота и професију
Корени ове идеје
Идеја доживотног учења није нова. Јавља се већ у античко доба, у Платоновој Републици, први пут активирана крајем деветнаестог и почетком двадесетог века (Basil Yeaxlee 1883-1967) а тек у новије време ова идеја све више добија на значају. Тачније на специјалном састанку одржаном 2000. године у Лисабону (Лисабонска стратегија), Европски савет је поставио нови стратешки циљ Европске уније да до 2010. године постане најдинамичнија привреда света заснована на информацијама и знању.
Као три кључне области за остваривање циљева ЛС назначене су:
1. истраживање и иновације
2. информационе и комуникационе технологије
3. образовање и обучавање
У октобру 2006. Европска унија је усвојила још један документ под називом "Никада није касно да се учи". Овај документ препоручује доживотно учење на основу кога би целокупна Европска унија требала да постане подручје учења и друштво знања.
Наша земља је донела неколико докумената које су у складу са циљевима Лисабонске стратегије.
Нова димензија образовања
Да ли можемо да опишемо профил просечног просветног радника данас? Да пробам:
• престар сам да учим и имам још мало до пензије;
• немамо техничку подршку за иновације;
• ипак је жива реч најважнија; ја сам неприкосновени ауторитет и нека науче шта им ја кажем;
• завршио сам факултет и не морам ништа више да учим;
• а зар компјутери нису једна врста зависности; па они (ученици) се само играју или "висе" на фејсу...
Има ту и објективних разлога за дистанцирани став према увођењу ИКТ у наставни процес: слаба опремљеност школа; немогућност приступа интернету; још је све препуштено ентузијазму појединаца и њиховом самообучавњу...Али има и субјективних ставова који негирају потребу иновирања традиционалне наставе. Да ли је основни узрок незнање и страх од новог, од промена, или је проблем врло комплексан, дало би се нашироко причати о томе.
Употребом нових технологија промене у образовању нису само у примени нових садржаја већ и у начину њиховог савладавања, методологији и процењивању, вредновању. Савремена педагогија ставља ученика у центар наставног процеса. Наставник тако добија све више улогу ментора, креатора наставног окружења, саветника, партнера у учењу...
Закључак или лични став
Као што рекох различити су мотиви који руководе појединце за стицањем знања у процесу доживотног учења. За мене је то још увек велика радозналост, знатижеља, "жеђ" за знањем, терапија, самопотврђивање. Иако сам у поодмаклој животној доби, није ми тешко, да седећи код куће за компјутером, учим кроз разне он - лајн курсеве (само да ме не савлада костобоља и да ме не изда лаптоп). Ово пишем због свих оних који мисле да су престари и да не треба да раде на себи. Да не бисмо остали на нивоу "дигиталних придошлица", треба да се одговори "дигиталној генерацији" стицањем нових знања, а и учећи од њих. Зашто не? Па како другачије направити помак у свом наставном процесу, од традиционалне до хибридне наставе?
Драгица Грађин